I idemo ponovo..
Da probam opet tu 'love thingy'
Da dokazem sebi da mogu da pobedim strah od vezivanja...


A...ako je tako...zasto sam nasla decka koji zivi 2 sata voznje od mene? I koga mogu da vidjam samo vikendom...? Razmisljam...da li sam to uradila nesvesno, da li sam imala priliku da nadjem decka koji je u Beogradu...? Jebiga, jesam, ali nije to bilo to...
I kako uopste funkcionisu te veze na daljinu? Da li ja uopste imam priliku da se dovoljno zblizim sa tim deckom? Za pocetak, bas mi se svidja, u prici su i leptirici u stomaku(koje nisam odavno osetila), valjda je to dovoljno...

Ma zajebi pitanja, videcemo sta ce biti, mozda i uspe..
U svakom slucaju, ljudi greske zovu novim iskustvima, a ja voooolim nova iskustva ;)

Ajmo sad malo patetike...
Oduvek sam bila ponosna na to kako podnosim teske situacije i tugu generalno... To se vremenom promenilo i ja sam se pomirila sa cinjenicom da nekad jednostavno moras da se isplaces da bi ti bilo bolje.
Ali da mi je neko rekao da ce par mejlova otvoriti bujicu suza koju sam zadrzavala u sebi godinu i tri meseca (but who's counting) i ne znajuci...
Tek sada, nakon toliko vremena shvatam koliko je jaka bila moja ljubav i kako sam je glupo odbacila umislivsi da 'se on promenio' a zapravo sam se plasila...
I sada shvatam zasto mi je 'ljubavni zivot' bio u rasulu od septembra prosle godine...Ne znam da li da mi bude drago sto sam otkrila razlog pa mozda uspem to da popravim ili da budem zastrasena cinjenicom da je on toliko uticao na mene. Opet, da ja to nisam ni primetila...
Sada je nemoguce vratiti se na staro a ne znam da li cu uspeti da nadjem nekog sa kim se tako dobro slazem kao sto sam se slagala sa njim.

O, ne... Zapravo sam nasla tog nekog, ali mi je zaboga smetala cinjenica da mi je on dobar drug i sada sam izgubila i druga i potencijalnog decka...
I koga da krivim za to i kako to da popravim, da li da popravljam, hoce li se popraviti samo od sebe...
Kontam da ce sve doci na svoje, ali me je potresla cinjenica da sam patila za njim i da jos uvek patim a uspela sam cak i samu sebe da ubedim da nije tako. Koliko dobar lazov mogu da budem?!?!

Uostalom, da li je moguce da osoba zenskog pola ima strah od vezivanja? Zar to nije bolest od koje pate samo muskarci?!?

Definicija u recniku je : Delaying and wasting time...

Upravo to i jeste i ja imam opasan problem sa tim.
Uvek uvek uvek kad treba nesto da uradim ja to ostavljam za kasnije...Uvek nadjem nesto drugo da radim, uvek nalazim opravdanja za sebe(ne mogu sad, imam vremena itd...)
I toliko puta se sjebem i onda kazem sebi da to vise necu raditi i da cu od sada biti pazljivija, necu zanemarivati obaveze...Ali uvek se desi ista stvar, nastavim po starom...
Cak i sada bih trebala da ucim za kolokvijum ali neeeee...na internetu je nesto sto je vaznije...ionako sam ceo dan gledala tv sto ne bi protracila i vece pa su SUTRA da ucim...
Nerviram samu sebe...A ne znam kako to da resim jer ocigledno ni ja nemam dovoljno uticaja na sebe iako stvarno zelim i pokusavam...Ali nema sanse...I'm doomed for eternity...

Evo sta me nervira : Uvek se lako odusevim nekim/necim...
I tako sam se juce odusevila jednim deckom koji zivi u jbn Kanadi i sto vise otkrivam o njemu sve se vise odusevljavam i razmisljam i ceznem i opet se nerviram...
Desilo mi se isto toliko puta da je postalo klise i znam da ce me proci za nekoliko dana ali trenutno ne mogu da slusam razum... I opet me ispunjavaju neki nemiri ili sta li je vec... Kad se samo setim koliko sam bila opcinjena deckom koga sam upoznala na moru (a on je u Americi i posle nek me neko pita zato ne volim Ameriku-osim sto imam predrasude prema Amerikancima) ; oko pola meseca sam razmisljala o njemu a evo sad ga se secam bez onog cvora u stomaku... Koliko ce vremena proci dok ne zaboravim najnoviju opsesiju?
I da li sam u pravu sto mislim da se sve ovo desava jer mi je ljubavni zivot...pa, malo je reci nesredjen...?

Zelim nesto da kazem/napisem, u glavi mi se roje misli ali jednostavno ne znam odakle da pocnem,s ta da kazem a da to ima smisla...Sva inspiracija je pobegla... I mrzim sebe zbog toga, ove obaveze ce mi doci glave, gubim sebe...
Ako je ovo zivot odrasle osobe onda ja NECU da odrastem, i alea iacta est (ili kako se to vec pise)!
Ionako ne verujem da odrasle osobe postoje tako da cu se bas truditi da cujem ono iner chajld u sebi...