Vidite, ja jos uvek verujem u to da negde tamo mene ceka moj princ na belom konju. Mnoge moje prijateljice su vec odustale od toga, udale se za onoga sa kojim se slazu i sa kojim im je lepo. Zadovoljne su, neke su decu rodile, srecne u svojim novim ulogama mame i supruge, i kad ih pitam pa dobro jel on "taj" one mi kazu: pa mozda i nije, ali je meni lepo, njemu je lepo, ukratko slazemo se. A da se razumemo, jednom kad ljubav (ona strastvena) zamre, na razumevanju i kompromisima sve ostaje.
I neki od mojih drugova, pa i bivsih, su se ozenili. Vecina njih se slaze da im to nije ona prava ljubav, koju su neki iskusili, ali im je isto tako lepo i zasigurno vole tu drugu osobu.
Ali ja, jos uvek se ne predajem. Verujem da tamo negde postoji ono za cim tragam. I zelim da barem to dozivim, tu cuvenu ljubav iz bajki. I to ne mora da se zavrsi: i ziveli su srecno i zadovoljno do kraja zivota. Ali da znam kako je to kad nekom zapevate: unforgettable that's what you are...
I zato kad Sinatra zapeva, ja imam utisak da me "on" ceka samo da se pojavim...

Pre sad ravno nedelju dana sam se vratila iz mog voljenog Soluna. Diplome sam nabavila, jezike znam, CV popunila svim mogucim seminarima, praksama, skolama, konferencijama; i sad cekam...
Pre nego sto nastavim trebali biste da znate nesto o meni. Ja ne mogu da ne radim nista. Tako da ovaj sad period pred praznike bez posla, skole, ili bilo cega sto bi moglo da mi pomogne da upotpunim odjednom pregrst slobodnog vremena dodje kao mali sok za mene.
Ali ipak nije da se zalim. Prija malo danuti dusu i sakupiti energiju za dalje, tj za nova poglavlja. Vodjena zeljom da posvetim nesto vremena za sebe, odlucila sam juce da odem kod manikira da mi malo sredi nokte. A pogotovu sto sam danas imala intervju za posao, to mi je dalo jos vise podstreka i zelje da se malo sredim u tom domenu. Kazu da izlged nije sve, ali razumimo se, u mnogim slucajevima je i te kako bitan...
I tako odem ja kod svoje nove manikirke cak na Novi Beograd. Malo nervozna jer otkako sam se vratila situacija u kuci stalno od lose ide ka goroj, cak i onda kad se zapitam moze li gore od ovoga?! Uvek se nekako ispostavi da je odgovor: moze! Elem, odem ja kod nje u salon, ona me lepo doceka, krene da mi radi nokte, sve lepo sredjeno, mirisljavo, nema dreke, nervoze, sukoba interesa (kako je to moj 13-godisnji brat nedavno rekao), i ostalih stresirajucih situacija. Ali ne lezi vraze! Moja manikirka ima devojku koja radi depilaciju i koja verovatno misli da je popila svu pamet sveta i da je dovoljno mudra da daje ostalim savete...
U normlanim okolnostima, samo bih se smeskala i slagala sa svim shvatanjima i pogledima na svet koje moze da ima zaposlena u salonu za lepotu (znate, nije vise kozmeticki salon, to je out, sad se zove salon za lepotu). Medjutim, juce, nervozna delom zbog nerada, delom zbog hladnoce, a delom zbog napetosti kod kuce, nija nisam mogla bas da drzim jezik za zubima, a narocito ne kad smo dosle do teme: ostati ili otici od roditelja.
Stvar je u sledecem, otkako sam se vratila iz Soluna razmisljam kako da kazem mojim roditeljima da mislim da je vreme da se osamostalim, odnosno da kad nadjem posao (sto se nadam da ce se resiti do kraja januara) da lepo, sto bi tradicionalno rekli, stanem na svoje noge. I znate vec, kako kod kozmeticara, frizera pa tako i manikira se poveravate oko svega i svacega, tako sam i ja odlucila da se ovim devojkama poverim oko moje muke. Medjutim sacekao me je pogled potpunog ne razumevanja i recenica: Uopste ne mogu da razumem zasto bi neko odlazio od roditelja, ziveo sam i mucio se, kad sve ima kod kuce.
Ok. Ja razumem da je lepo kad mama kuva, pere, cisti, pegla, ali dokle tako treba da bude? Nije li normalno da jednog dana osetite potrebu da imate prostor za sebe, da mozete da dovedete koga hocete kad hocete? Ne znam. I najgore od svega, sto me je i povuklo da ovo sednem i danas pisem, jeste sto devojka uopste nije mogla da razume moju zelju za odvajanjem, kao da sam cudna i nenormalna sto tako zelim!?!
I moj zakljucak ovog posta, je sledeci: there is no such a thing as a free lunch, sto u prevodu znaci: za dobre nokte i mirnu dusu ne treba samo platiti vec i svacega naslusati :)

I tako ja sedim u stanu svog novog grckog decka razmisljajuci kako cu potrositi preostalih sat-dva koliko on mora da se zadrzi kod roditelja. Naravno, u normalnim danima slobodnih sat vremena (ii a jos dva da ne pricam) bi mi jako dobro doslo, medjutim kako sam danas sva, kako bi moja kuma rekla, raspilavljena odlucila sam da se lepo opustim, pustim muzikicu, proverim net i legnem na trosed da citam Nick Hornby-a.
Ali ne lezi vraze, moj decko na izlazu, ja vec proverila mail, polako se ugnjezdujem u trosedu kad cujem znak da mi je novi e-mail upravo stigao! U razmisljanju dal da se pridignem i napravim tri koraka ka stolu ili ipak ostanem u trosedu, moj dragi mi kaze da ko zna sta- moze da bude nesto bitno!
I tako se ja dignem, dodjem do stola i iz mene izleti jedno: Ijaooo ha?!
U prvom trenutku nisam uspela da povezem, neko mi se na srpskom zahvaljuje za rodjendansku cestitku i kaze mi da kad dodjem u Izrael da ga kontaktiram. U drugom trenutku (kad sam ispustila spomenuti ``krik``), shvatim da mi pise bivsi decko iz Izraela sa kojim sam imala kratku ali veoma emotivnu vezu.
Tek iz treceg puta uspevam da povezem sve u celinu: ne samo da mi pise bivsi decko (jer to bi i bilo normalno jer sam mu poslala mail za rodjendan), nego mi pise na srpskom!
Nalet emocija koji sam osetila je bio neocekivan. Daleko od toga da ga i dalje volim, ali mi je ipak ostao veoma drag. I u mom pokusaju da shvatim kako on moze da mi pise mail na srpskom se pojavljuje moj sadasnji dragi ne shvatajuci zasto su mi oci pune suza. A ja ne mogu da mu objasnim...jer sve sto kazem suvisno je.
Suze su mi u ocima jer mi je drago sto smo jos uvek u kontaktu, jer budimo realni on zivi ne samo u drgoj drzavi nego i na drugom kontinentu... Suze su tu jer mi je i tesko, odgovor na pitanje kako mi je pisao na srpskom me zaista plasi a vec ga naslucujem.
Znala sam da me zeli i u dobru i u zlu ali sam se nadala da ce vremenom da to prodje- znate ono cuveno daleko od ociju daleko od srca? E pa bojim se da u ovom slucaju i nije bas tako...
I mozda bi neko likovao i rekao eto ja sam neodoljiva ili nezaboravna, ali ja to ne mogu tako da gledam. I sad sta?
Nista. Cekam odgovor na moje pitanje kako zna srpski u nadi da ce mi reci da ga ne zna nego da je dao nekome da prevede sa hebrejskog, u nadi da ce mi reci moja devojka je iz Srbije i u najvecem strahu da ce mi reci naucio sam ga zbog tebe...

Kazu ljudi da nema nigde provoda kao sto je u Beogradu. Ima i splavova, i kafana i klubova- ma sta god covek pozeli i zazeli.
Htela sam da napisem samo da onaj koji u Solunu nije izasao, provod ne zna sta je; medjutim ipak necu da budem bas toliko subjektivna :) Ali kad sve zbroji i oduzme, stvari stvarno tako ispadaju.
Nocni zivot u Solunu je neverovatan- kafici, klubovi, buzukia, barovi, taverne, gde god da se okrenete otkrijete neko novo mesto za izlazak i pijanku.
I ovog puta bih mogla svako to mesto da vam opisujem zasebno sa mnogim detaljima, od ljudi kako se ponasaju, do samog izgleda mesta. Medjutim opet cu vam pricati o onome sto je meni ostavilo najjaci utisak.
Ne znam kakav vi imate odnos sa karanfilom, ali mene su oduvek ucili kako to ``i nije neki cvet``. I kako sam to saznavala u periodu puberteta, ili kako su ih moji zvali- magarece godine, imala sam veliku potrebu da se svima pomalo protivim. Pa sam tako, kao jos jedan revolt, nasla ``spas`` u karanfilu. Toliko jako sam odlucila da teram inat svima po malo, da sam stalno morala svima da stavljam do znanja da je to moj ooomiljeni cvet!
Vremenom su mi se naravno zivci malo smirili, pa tako i zelja za inacenjem (mada nikad nije potpuno nestala jer je to valjda deo svih nas sa ovog podnevlja). Samim tim i moja opsednutost karanfilom se smanjila, a onda i skroz nestala, tako da sam nakon nekoliko godina skroz i zaboravila na karanfil. Umesto karanfila dosle su prvo ruze, kao izraz zaljubljenosti, pa onda gerber kao zeljena ozbiljnost pa cak antunium kao izraz prefinjenosti, da bih se na kraju zadrzala na poljskom cvecu koje zaista volim. Ali karanfil je nestao iz bilo kojeg repertoara...
I onda sam dosla u Solun i izasla na buzuki...Kad su mi rekli gde idemo nista nisam razumela, mislila sam da se tako zove mesto. A onda sam shvatila. Buzuki su mesta gde se odrzavaju nastupi raznih pevaca. Kao i kod klubova postoje bolja i losija mesta, ali jedno im je zajednicko- ko god da peva prave pravu festu- svetla, odeca, muzika sve kao pravi koncert! Izaberite bilo koji koncert u Sava Centru i verujte mi, buzuki nece mnogo zaostajati. Tek kad sam shvatila o cemu se radi, pocela sam da se prisecam sta sam sve znala i cula o grckom provodu. I tako sam se prisetila kako sam negde cula da grci bacaju tanjire prilikom ovakvih izlazaka. Odmah sam odusevljeno zgrabila tanjir i pitala: jel mogu odmah da ga bacim???? A moji grci mi odgovoris svi u glas: Oxi re!
Ja se sva zbunila, pocrvenela ne shvatajuci sta sam sad pa uradila. Tanjiri se vise ne bacaju, zakonom zabranjeno! I sad umesto tanjira baca se cvece. I to ni manje ni vise nego karanfil...
Da cela prica zvuci jos lepse, cvece sa baca na onoga ko vam se svidja, ko lepo igra, s kim hocete da pricate a ne znate kako da pridjete, pevacu, pevacici, svima i svuda!
Ali naravno, sve ima svoju cenu, pa i divan karanfil! Jedna korpica karanfila (ima 10-15 cvetova, inace uvek bez drske, samo cvet) kosta minimum oko 15 evra, a maksimum jos uvek nisam utvrdila.
A verujte mi kad jednom krenete da bacate, nije tako lako stati :)
I tako je karanfil opet zauzeo posebno mesto kod mene, vracajuci lepe uspomene iz nocnog zivota u Solunu.

Dugo sam razmisljala o cemu bih mogla da vam pisem. Jer o Solunu, narocito ovih dana, bih mogla stalno da pricam, toliko toga ima da se kaze. Shopping, izlasci, buzuki, muzika, grcki momci ;), vremenske prilike, romanticne noci, strasna pijanstva... I sve te stvari se kod mene preplicu, jedna preko druge da mi je tesko da se odlucim sta i kako da pisem a da vam ujedno prenesem pravi utisak.
Ali opet, kao i kad sam pisala o frapeu, ja bih o necemu drugom, o necemu sto nije tako lako uhvatljivo a definitivno je deo Solunjana.
Od svih mogucih navika, obicaja i verovanja koji su zastupljeni medju grcima, svi boluju od jednog sindroma koji se zove: ma cemu zurba, ima vremena!! Ceo grad funkcionise po tom principu. Ako ste mislili da su nase salterske radnice najsporije na svetu, ili ako ste mislili da nigde na svetu necete videti goru birokratiju-pogresili ste!
Taj sindrom ``polako, ima se vremena``je doveo do toga da je vreme postalo veoma relativan pojam. Kafici su zadivljujuce puni tokom celog dana, kao i prodavnice obuce, odece, vesa, namestaja, sve je uvek puno! Prosto da se zapitate Boze, rade li ovi ljudi ikada?! I iako mozda na prvi pogled izgleda kao da niko nista ne radi nego se samo oblace po radnjama, shvatite da oni rade ali sve u poslednjem trenutku (ili onom nakon poslednjeg) bez ikakvog stresa, zubrbe ili panike.
Tokom avgusta bila mi je dosla drugarica u posetu, i krenula sam da je ucim neke osnovne reci na grckom, kao sto je recimo ena frapedaki parakalo... I tako sam polako dosla do izraza siga siga, sto u bukvalnom prevodu znaci polako polako. Proslo je par dana i ona me je pitala:
``A jel moram stalno da kazem dva puta siga? U cemu je stvar, zar nije dovoljno samo jednom?!``
To me je malo nateralo da se zamislim da shvatim u cemu je zaista rec. Jer, slozicete se, cudno je da se jedna rec ponovi dva puta i da to bude svakodnevni izraz. Tim vise sto ne moze da prodje nijedan razgovor a da se ne spomene siga siga.
Kako bih uspela da skroz razumem o cemu se radi a i da objasnim drugarici, odlucila sam da pitam jednog druga grka da me rasvetli po tom pitanju.
I evo kako je on to meni objasnio:
``Vidis, kad kazes samo siga to znaci da zelis da neko uspori, i to je onda rec kao i svaka druga. Medjutim kad kazes siga siga to je mnogo vise od toga i mozes koristiti u svakoj prilici. Ne samo sto znaci da se nesto ili neko uspori, nego i predstavlja tvoje filozofsko shvatanje sveta. Kad kazes siga siga to znaci da umes da uzivas u zivotu, da nigde ne zuris, da mozes da se prepustis svakom trenutku. To takodje znaci da zivis po svojim pravilima, da niko ne moze da te ubrzava ako ti neces, pa makar to znacilo da neces stici da nesto zavrsis sto je za tebe bitno. To predstavlja tvoj pogled na svet!``
Nakon njegovog objasnjenja bila sam u pocetku malo zatecena jer je i meni uslo u naviku da govorim siga siga, ponekad da bih nekoga samo smirila,a nekad i da bih pruzila svoju podrsku drugoj osobi (u tom slucaju to mu kod nas dodje samo polako, bez sekiracije) ali najcesece da bih rekla: ma opusteno!
Ali siga siga je toliko vise od toga, predstavlja sve to zajedno i to u samo dve reci.
Tako da ako kojim slucajem budete pricali sa nekim grkom/grkinjom, ako mu/joj kazete siga siga sigurno cete dobiti par poena u vasu korist.
A jos kad se doda i re, onda je to dobitna kombinacija! Ali o tom re neki drugi put...