Nadlanu.com Channels › Izložbe › Art plus › Channels › Izložbe › Art plus

Moja prva kompozicija

>> Više ...

Tela

>> Više ...

Ulično vaspitanje

>> Više ...

Loran Heđi ekskluzivno

Imali smo veliku čast i zadovoljstvo da dobijemo ekskluzivni intervju od Lorana Heđija (Lorand Hegyi), direktora Muzeja moderne umetnosti u Sent Etjenu, čoveka koji zna sve o modernoj umetnosti, idealnog sagovornika, prijatnog i ljubaznog. Od njega se puno može naučiti i o umetnosti i o životu

Divno je videti kako se Beograd otvara prema svetu i da umetnici s velikim entuzijazmom dolaze sve češće. Loran Heđi je direktor međunarodne izložbe 48. Oktobarski salon u Beogradu. Izložba ima naslov „Mikronarativi“ i podeljena je u dva dela: „Iskušenja malih realnosti - Mikrozajednice“ i „Urbana raskršća - Njujork, Pariz, Seul“.

NADLANU: Bilo bi veoma značajno kada bi srpski umetnici imali priliku da češće učestvuju u izložbama u inostranstvu. Ako umetnost menja svet na bolje, a umetnici se fokusiraju na kreiranje intimnih, senzibilnih, lično poetičnih, mikronarativih dela, kroz koja rade na sebi, da li biste se složili da taj koncept rada na sebi i u sebi jeste, možda, najbolji način da se utiče pozitivno na promene izvan i oko sebe?

HEĐI: U osnovi bih odgovorio sa da, ali na malo kompleksniji način.

Baviti se sobom nije egoizam, niti zapostavljanje sveta oko sebe. Šta je uopšte definicija samog sebe, ako pričamo o sebi i mikronarativima, svaka osoba je produkcija velikog broja različitih elemenata (socijalnih, političkih, tradicionalnih, lingvističkih, filozofskih, edukativnih...). Svi ovi elementi proizlaze iz socijalne realnosti.

Američki filozof Artur Danto napisao je veoma lep esej o tome šta je konkretno Ja (Self). Konkretno Ja je produkt okolnosti. Poput vina, on kaže da sve: burad, sunčeva svetlost, vetar, vlažnost vazduha, vrsta grožđa, utiče na finalni produkt. On smatra da je ta metafora dovitljiva i ima jake temelje.

To važi i u slučaju mikronarativa u kontekstu grandioznih utopija, priča o revoluciji, mitologijama. Isti filozof napisao je u svojoj legendarnoj knjizi „The Postmodern art and concrete self“ iz 74. godine: Čini mi se da krajem 20. veka nemamo dokaz o grandioznim narativima. Takve ideje postale su opasne u određenim okolnostima, jer su davale cilj istoriji i ideal ka kojem ona treba da se kreće. Taj ideal je skoro pa opsesija evolucijom i korekcija realnosti.

DOBIJAŠ KAD DAJEŠ

Ideja o sopstvenom biću je ideja o novoj skromnosti. Treba da slušamo druge. Ne možemo naći odgovore, razloge i rešenja za sve. Treba da odustanemo od ideje savršenog sveta i da dopustimo da sve bude ljudskije, humanije i adekvatnije vremenu u kome živimo. Živimo u mikrodruštvima, to su milioni mikrodruštava koja su povezana na razne načine. Ovi mikronarativi ne odustaju od utopije, umetnik ne kaže : Ne možemo, pa hajde da i ne uradimo. Ovo nije krajnja kapitulacija, ali ne verujemo u generalne utopije koje objašnjavaju svet. Na ovoj izložbi pokušavamo da približimo razna intimna posmatranja: humana, realna, senzibilna... To je određena poezija empatije i učestvovanja. Današnja umetnost je osećanje u situaciji.

Drugi filozof kog mnogo cenim, jer je mnogo toga pružio umetnosti, iako u osnovi nije mnogo pričao o umetnosti, priča o empatiji kao jedinom ljudskom realnom stavu. Ne osuđivanje, ne analiza, ne utopija, već empatija. Ja pokušavam da osećam šta drugi osećaju i misle, pokušavam da učestvujem u tuđim situacijama, i te situacije više nisu samo njihove već i moje. Mojim učestvovanjem ja dajem i dobijam.

U mikronarativima postoji zatvorenost od spoljašnjeg sveta. Zato što je spoljašnji svet u nama. Kao na primer: sedimo za istim stolom, svi imamo svoje šolje kafe, edukacije, istoriju (mikronarative), ali iako se ne poznajemo postoji jedna vrsta povezanosti jer se svi bavimo umetnošću, radimo sa vizuelnim objektima i elementima. Savremena umetnost sadrži ljudskost. Čini mi se da je skeptična prema generalizacijama i totalitarnim idejama. Pokušali smo da nađemo nešto što traži vrednosti a ne nešto što eliminiše. Umetnost ne može da ulepša svet ali ga može učiniti manje odvratnim. Takođe, može da skrene pažnju ljudima na opasnosti ili ih naučiti da budu razumniji. Opasnost je netolerancija, ekskluzivnost, fundamentalna razmišljanja, predrasude prema nacijama, rasama i religijama.

Jozef Bojs je smatrao da je umetnik doktor (šaman), ja tako ne smatram, jer mislim da umetnik ne može da bude doktor ali može da bude razumna osoba, a umetnost je stvar senzibiliteta koji dotiče određene tačke i govori ljudima, pre svega, da ne budu tako jednostrani.

URBANA RASKRŠĆA

NADLANU: Saradnja i interakcija muzeja mogu stvoriti neka nova urbana raskršća. Za koje gradove mislite da bi mogli postati kulturni centri u budućnosti?

HEĐI: Znate, ja sam bio veoma pažljiv u izboru ova tri grada za „Urbana raskršća“, (Njujork, Pariz i Seul). Mislim da je Njujork još uvek kulturni centar, ali da je to ujedno i mit. Pariz je na neki način takođe mit, ali još uvek privlači mlade umetnike. Seul je takođe moja odluka. Kineska kultura je veoma velika, raznovrsna i ima tradiciju, i zato svi idu u Šangaj na umetničke događaje. I ja sam bio, ali smatram da njihova umetnička scena nije totalno utvrđena, dosta je oblikovana uticajima sa strane i previše je nova da bi se videlo šta se trenutno zaista događa sa njom. Koreja, takođe mislim, zato što je oduvek bila mali brat velikog brata, ali to je meni simpatično zato što smo i mi u centralnom delu Evrope oduvek bili mala braća između velikih braća. I zato što je Koreja oduvek bila u senci Kine i u polju agresije i potiskivanja.

Znači, od Pariza, Seula i Njujorka izdvaja se Seul zato što su Njujork i Pariz postali velike umetničke sile primanjem velikog broja slikara, muzičara, kompozitora... Puno korejskih umetnika živI i radI u Parizu i Njujorku. Tamo postoje velike korejske zajednice, koje se razlikuju od drugih zajednica, na primer kineske, jer je kulturno intelektualnija, mnogo veći procenat njih su umetnici, književnici, novinari ili se bave nekim drugim kulturnim radom. To me opet podseća na emigraciju iz centralnog dela Evrope. Puno umetnika iz Srbije (Jugoslavije) i Mađarskeotišlo je u inostranstvo, ali se oni nisu odvojili od svojih korena, oni se konstantno vraćaju, izlažu i u zemlji i u inostranstvu, stalno su na putu kao o korejski umetnici.

ZAVET I PORUKA

NADLANU: Da li se 48. Oktobarski salon završava ovde, ili postoje planovi i ideje za dalju saradnju sa ovde zastupljenim umetnicima u drugim muzejima i drugim gradovima?

HEĐI: Ja zapravo imam dve osnovne ideje. Rekao bih da bi neki uobičajeni rad u budućnosti uključivao interakciju sa dosta drugih umetnika. Neke sam već znao iz viđenja ali ih nisam poznavao lično, tako da će biti veliki izazov za mene da radim s njima u budućnosti. Druga ideja za koju pokušavam da sakupim osnovne finansije jeste da bar jedan deo od ove izložbe ostavim kao zavet, da osiguram kontinuitet ovakvih izložbi. Ona će biti proporcionalno manja, jer je vrlo teško držati na okupu ogromne izložbe. Mi već imamo tri ili četiri mesta za 48. salon: Muzej 25. maj, Kuća Legata, Tursko kupatilo i KCB.

Želeo bih da napravim selekciju od bar 70% drugog dela izložbe, koji bi bili zapravo poruka, i taj deo u malo manjoj formi bih poneo u Italiju. O toj ideji trenutno pregovaram sa Italijanskim ministarstvom kulture. Ministar je prilično zainteresovan za Balkan uopšte, tako da makar postoji šansa da se sačuva oktobarski salon u inostranstvu. Probao sam takođe da povedem neke ugledne italijanske novinare da pomognu oko ove ideje. Ukoliko to ne bude moguće u Italiji, probaću da nađem dva-tri mesta u Evropi, ali pre svega razmišljam o Italiji ili Španiji, pa i Portugalu, zato što su to zemlje koje su, interesantno, otvorenije za južnu i istočnu Evropu i generalno otvorenije za manje poznate umetnike zato što su i same, pogotovo Španija i Portugalija, bile marginalizovane dugo vremena zbog politike.

Najteža je Engleska koja je u poziciji da diktira sa svojim sistemom galerija, kolekcionarima, ogromnim novcem koji se vrti u savremenoj umetnosti, zato oni i nisu mnogo zainteresovani i otvoreni prema manje poznatim umetnicima.

UTICAJ ŽENA

NADLANU: Sve više mladih umetnika doživljava punu afirmaciju. Takođe je sve više umetnica u svetu umetnosti, što je po meni veoma dobro. Kako to objašnjavate?

HEĐI: Generalno ima sve više žena u savremenoj umetnosti. Ne u smislu `60 i `70 kad je to bilo političko i radikalno pitanje, nego mislim, na primer, na novi senzibilitet i intimnost koja je oplemenila ovu umetnost. Malo nasuprot velikog, apstraktnog, monolitnog i nehumanog. Ide se na realno, humano, neposredno, konkretno i senzibilno, i to utiče da umetnost bude feminizirana, mekša i osetljivija.

Današnja umetnost je veoma krhka, vrlo mekana, i ide u sitne detalje. Ima mnogo više crtanja koje je vrlo lično. Ako pogledate `60- te ne možete naći skoro nikog ko je napravio neko važno delo. Pa čak ni Dejvid Hokni ili Endi Vorhol, koji je bio genije za crtanje ali je od toga napravio Pop-art kliše koji nije bio lični, krhki crtež, već ironičan i otuđen. Išlo se prema tehničkom savršenstvu, sa što manje ljudskog uplitanja. Ali današnja umetnost nije opsednuta perfekcijom ljudske forme. Takođe nije zainteresovana za večne - večite spomenike.

Naravno, ako pogledamo iz ugla kulturnog i socijalnog aspekta, ima više žena u svim kreativnim oblastima a još više među vizuelnim umetnicima. `60-te i `70-te nisu bile baš tako davno i lako možemo nabrojati 10 -15 značajnih ženskih umetnika, ali i one su tek kasnije postale poznate. Poslednjih 15-tak godina se osća promena zbog nove vrste osećaja. Takođe u literaturi. Poslednjih pet godina, sve najveće uspehe požnjele su žene.

KAO KOD KUĆE

NADLANU: Da li želite da dodate nešto što vas nismo pitali?

HEĐI: Raditi ovde je ne samo veoma lepo, već se osećam kao kod kuće. Bio sam ovde pre 40 godina, s roditeljima i sestrom. Skoro svake godine išli smo na odmor u Jugoslaviju. Prolazili smo kroz Beograd, letovali u Dubrovniku, Splitu. Sećam se vrlo dobro Jugoslavije iz tog perioda. Kad sam već bio student, imao sam, sada već pokojnog, veoma dobrog prijatelja Stojana Vujičića, koji je bio iz srpske familije, ali su već tri - četiri generacije živeli u Mađarskoj. Njegov brat Tihomir bio je kompozitor, veoma poznat. Radio je muziku za filmove, a Stojan je bio prevodilac i pesnik. Prevodio je Miroslava Treža i Danila Kiša, i generalno jugoslovensku literaturu. Dosta sam naučio od njega. Išli smo u Beograd i Niš, intenzivno se družili. On je živeo u Budimpešti, u srpskoj kući. To je, u stvari, srpska naseobina iz 17. veka. Ima dve velike crkve i ograđeno groblje u centru Budimpešte. Imali su ogromnu kuću s velikom bibliotekom, a kasnije `80-tih njegov stan je služio kao svojevrsni salon za intelektualce. Bilo je više pisaca nego likovnih umetnika, ali sam tu već upoznao dosta ljudi iz Jugoslavije.

JUGOSLAVIJA, POLITIKA I UMETNOST

Naš sagovornik rado se seća vremena Jugoslavije i umetnika s tih prostora s kojima je sarađivao. I o tome nam je ispričao:

- Kada sam se preselio u Beč, bio sam 12 godina direktor muzeja u Beču, pravio sam dosta izložbi, monografija, grupnih izložbi iz centralne Evrope, sa dosta umetnika iz Jugoslavije, jer je za nas `80-tih godina Jugoslavija bila idealan model. Bilo je zanimljivo videti razliku između tog i sovjetskog modela. Bio sam mali `56 pa ne bih voleo da pričam o tome. Nemam ličnog iskustva, ali poznajem istoriju i prisustvovao sam mnogim političkim diskusijama o tome.

Nastavio sam da radim i napravio sam dosta projekata u Beogradu i Sarajevu, kao i u Zagrebu i Ljubljani, tako da je za mene prirodno da budem ovde. Kad šetam ulicama Beograda one nekada potpuno liče na one u Budimpešti. Teško je to objasniti. Nije to samo arhitektura već i proporcija ulica i pomalo će zvučati dekadentno, ali volim i nemar i prljavštinu, nesavršenstvo.

OVDE JE MOJ SVET

Posle 12 godina u Beču, koji liči na apoteku, ovde se osećam kao u detinjstvu i mladosti - ulice su veće i manje zakrčene, kola se nepropisno parkiraju kao i u Budimpešti. Sve ove stvari mnogo bolje ostaju u tvom antropološkom sazvežđu i zato se ovde osećam kao kod kuće. Nije stvar da li volim ili ne Beograd, već samog sebe. Za mene ovde nema tajni, ali Evropa vekovima shvata ovo kao čudan i egzotičan, drugi svet. Ja ga shvatam kao nešto svoje a ne kao čudno i egzotično.

NADLANU: Kada pred sobom imam ovakvog sagovornika, onda iskrena želja da pitanja budu dostojna odgovora, prevazilazi moje skromne mogućnosti. Zato, hvala Vam u ime portala Nadlanu i u moje lično ime i vidimo se na otvaranju izložbe.

HEĐI: Hvala i vama. Vidimo se i pre otvaranja kad budemo postavljali izložbu. U svakom slučaju, biće mi drago da dođete na otvaranje "Mikronarativa".

U prostorijama Kulturnog centra Beograd,
nedelja, 26. avgust 2007. godine,
Dragan Kljajić