Mileta Prodanović

Biti najveći intelektualac među slikarima- umetnicima je lako. Biti najveći slikar- pisac- umetnik među intelektualcima to je već malo teže, biti veliki slikar- pisac- profesor- umetnik među umetnicima e, to je već nešto. Ali biti i intelektualac među intelektualcima- slikarima- piscima- likovnim kritičarima- profesorima- umetnicima... Ko ste Vi, u stvari, Mileta Prodanoviću?

- Ma pustimo sad ove „heavy-metal“ kvalifikacije, ja sam samo jedan običan slikar i pisac. Dakle, podeljena ličnost. Neko bi mogao reći i nešto mnogo gore, pitajte psihijatre... Ja sam neko kome su, sticajem okolnosti za koje nisam odgovoran, kao malom, u ruke pale ozbiljne knjige sa reprodukcijama umetničkih dela, ali i Vinaverova „Pantologija najnovije srpske i jugoslovenske pelengirike“. Zavoleo sam i jedno i drugo, prvo zato što su sve te drevne građevine i slike nosile mnogo mašte, truda, dara, što su bile plod različitih verovanja koja su me kopkala i interesovala. A drugo, mislim na Vinavera, a i malo kasnije na emisije Monti Pajtona – koje sam gledao na crno-belom televizoru, u sarajevskom noćnom programu, dok su moji roditelji spavali i svako malo vikali „gasi taj televizor zar ne vidiš koja su doba“ – zato što su jasno govorile da se ne jede sve što leti, da u takozvanom stvaralaštvu ima mnogo šmiranja, da sve reči ne nose obavezno i pametan sadržaj, to jest da svemu treba pristupiti sa zrncem opreza.
Nije, naravno, zgoreg biti obrazovan, ali to nije presudno za neko umetničko delo. Obrazovanje je relativno.

Ko je zapravo intelektualac? 
- Intelektualac je, po mom mišljenju, neko ko je u stanju da sve što zna ostavi po strani i krene drugim stazama, putem strasti, recimo. Intelektualac je, dalje, aporija, jer tek onaj ko mnogo zna – zna koliko zapravo ne zna. A onaj ko nadobudno misli da mnogo zna – taj ide u Vinaverovu magareću klupu ili kod Monti Pajtona.
Na pisanje romana „Kolekcija“ utrošio sam nekoliko godina, problem je bio u tome što sam radnju postavio u vreme iz kojeg nam je došlo veoma malo podataka, vreme vladavine Teodosija II. A to je jedna „rupa“ između Teodosija I i Justinijana, dvojice velikih careva. Konsultovao sam naše vizantologe, dobijao fotokopije raznih članaka iz Kongresne biblioteke ili Dambarton Ouksa u Vašingtonu, iz Londona, a sve to da bi mi na kraju jedan mladi kritičar rekao da pokušavam da impresioniram čitaoca srednjoškolskim znanjem. Eto, vidite, vrlo plastično, koliko je znanje relativno.
Da skratim priču – ja sam neko ko pokušava da pronađe trajno zadovoljstvo u onome što radi i, dalje, da nešto od tog zadovoljstva podeli sa drugima, onima koji su za to raspoloženi. Nisam u misiji. Ali nisam ni u bezvazdušnom prostoru, lišen uticaja sredine u kojoj živim niti slep za ono što mi je pred nosom. Mnogi ljudi imaju neki moto u životu, za moto se obično biraju pametne sentence velikih mislilaca, a ja sam za svoju devizu odabrao rečenicu iz filma „Ko je smestio Zeki Rodžeru“, a ona glasi: Bolje ti je da budeš mrtav nego da izgubiš smisao za humor.


ŠTA JE UMETNIK HTEO SA LAVOVIMA

Povod za ovaj intervju je velika izložba naslovljena „Godina lava“ u Salonu Muzeje savremene umetnosti, koja je otvorena 7. novembra, a možete je videti do 4. decembra 2008. godine.
Kada Mileta Prodavić uđe u galeriju, a jedan je od onih koji posete najviše izložbi, on često umesto pozdrava ume da zauzme onu značajnu dubokomisaonu pozu i da se šali sa čuvenom rečenicom izgovorenom kroz čuđenje: Šta je umetnik ovim hteo da kaže?

E, pa evo da i neko sad Vas pita - šta je umetnik hteo sa lavovima?
- Pa, dobro, „priča“ ima barem tri sloja. Najmanje. To je priča o odnosu tzv. „visoke“ i „niske“ umetnosti, o arhetipskoj figuri lava, njenom opstajanju i transformacijama kroz vekove, kako bi to rekao Benjamin, o „umetničkom delu u doba tehničke reproduktivnosti“, o našim naravima i mentalitetima... Na prvom času na Akademiji koju sam pohađao i na kojoj sada radim, moj tadašnji profesor, nažalost prerano preminuli Radomir Reljić, veliki slikar i nadasve duhovit čovek, zbunio je sve nas brucoše pitanjem o „poruci“ umetnosti i potonjim citiranjem Džona Forda koji je svojim saradnicima na filmu, pre početka rada, rekao da, ukoliko imaju neke poruke, smesta odu na poštu i pošalju ih. Sve što sam potom učio na toj školi, a i kasnije, uverilo me je da to i jeste središnje pitanje – misija umetnosti nije u tome da daje odgovore već da izoštrenije postavi pitanja. Tako da ja nemam definitivan odgovor na pitanje koje postavljaju lavovi koji nam dolaze sa stovarišta „betonske galanterije“. Bilo bi suviše lako i nadmeno otpisati ih kao „kič“. Cela stvar je u tome što kič, koji nije ništa drugo do lažna autentičnost, kod nas, već duže vreme, ne stanuje prvenstveno u umetnosti već se razbaškario u politici i odatle, sa te govornice, sa te osmatračnice, upućuje upozorenja onim nevinim ljudima koji samo hoće da unesu malo radosti i lepote u svoje životne ambijente.

Umetnik koji ne citira Maljeviča nije umetnik, ali i domaćin koji nema što više-to bolje lavova ispred svoje vile nije domaćin. Koji od ova dva stava biste izabrali?
- Kao što reče jedan dobar pisac – što je muškarac bez brkova, to bi se moglo parafrazirati – što je domaćin bez lavova. Betonski lavovi su, bez sumnje, najjeftiniji statusni simbol. Nije slučajno da je – kada je u Kragujevcu pukla „afera indeks“ jedan od prolaznika prokomentarisao da su se profesori pravnog fakulteta obogatili prodajući ispite i to ilustrovao činjenicom da jedan od njih ima kuću „SLAVOVI“. A ako bih birao – izabrao bih verovatno „PLAČ ИА PRODAJU“. 


ŽIVOTINJE I LJUDI

Od svih lavova u umetnosti najmerodavniji za razumevanje ljudske prirode su, čini se, oni na grbovima kao heraldički znaci. Ta tema je ostavljena za neki sledeći projekat?
- Ne baš sasvim, heraldika je prisutna u velikoj meri u radu koji je slajd-projekcija na šest ekrana, radu koji je „naslovni“ za celu izložbu. To je neka vrsta „overall“ ambijenta i moj pokušaj da se registruje sa koliko se lavova čovek sretne u zadatom periodu od jedne godine. Izuzimajući, naravno, moju mamu, mog kuma i ostale horoskopske primerke. Taj rad je, na elementarnom planu, vežba percepcije. Prolazimo pored njihovih predstava i ne primećujemo ih. Na kladionicama, pićima, fasadama, omotima čokolada, automobilima... Srpska heraldika je više vezana za orla, a makedonska, bugarska, skandinavska i mnoge druge za lava. Ali taj nedostatak kod nas obilato nadoknađuje vinska pseudoheraldika. Tako da tih primera ima među slajdovima. A da ne kažem da je ceo jedan „ekran“ rezervisan za Veneciju. Ako tamo odete ne može vam se desiti da ne vidite barem po tri sa svake tačke čvrstog tla u laguni... Sledeći projekat će, Bože zdravlja, biti sasvim drugačiji.

Lav na slobodi, lav u zoološkom vrtu. Šta uraditi za ove prelepe životinje, i za sve druge ugrožene vrste, a i ljude koji nisu sposobni da se brinu ni o okruženju?
- Hm... Možda bi prvi korak bio ukidanje polietilenskih kesa i boca. Ili barem nestanak običaja da se one odlažu gde stigneš, pa onda vetar dekoriše njima ogolele drvorede po gradu i zemlji. To naizgled nije povezano, ali je prvi korak u nekom nastanku ekološke svesti. Lavovi iz prirode nestaju geometrijskom progresijom i uskoro se može dogoditi da lav postane neka nova verzija ptice dodo koju poznajemo samo na osnovu fosila.


GDE SMO MI U UMETNOSTI

Gde je sad i kuda ide umetnost kod nas u odnosu na svet? 
- Svetska scena, barem od vremena kraja modernističkog projekta, difuzna je, raslojena i razbijena. Takva situacija, ona u kojoj nema stilskog imperativa pogoduje individualcima najrazličitijih vrsta. To se neminovno preslikava i na domaću situaciju. Svi putevi su otvoreni. Postoji medijska, koncepcijska i svaka druga raznolikost. Postoji ozbiljan krug umetnika koji veruju da je važno stupiti u otvoren dijalog sa tekućom društvenom situacijom, biti radikalan. Ima i onih koji stvaraju kao da ne postoje društvene tegobe – oba modela mogu biti uvažena i poštovana. Ne određuje model vrednost nekog umetničkog ostvarenja, postoje drugi, unutrašnji parametri. I utoliko mi je žao što kod mnogih protagonista domaće scene i one likovne i one književne, mnogo više nego u „olovnim godinama“ sve češće zapažam isključivost, netoleranciju, zatvaranje u manje krugove koji ponekad dobijaju obrise kakve sekte. Scena je živa i Beograd je ono što bi trebalo da bude, višeslojan grad, samo pod uslovom da u njemu opstaju različiti modeli. Svako isključivanje drugog – naravno, ukoliko taj drugi zadovoljava profesionalne zahteve – neminovno vodi u provincijalizaciju. 

Naša kritika? 
- Kritičari moje generacije, više, da budem iskren, oni književni, patili su od toga da uspostave nekakav „kanon“, nekakvu reprezentaciju. To su čiste gluposti i prikrivena klanovska koncepcija koja nikad nikom nije dobra donela, ponajmanje onima koji su u taj „kanon“ ušli. Važno je raditi, važno je imati i objektivnu i kompetentnu tekuću kritiku, a to postoji tek u nagoveštajima. Nije važno ko je gde danas, važno je gde će biti za deset, dvadeset godina, ili, kako bi to rekao Crnjanski, „vuku se tek mrtvom rep meri“. 

A publika i kolekcionari?
- Publika postoji, ozbiljna periodika ne postoji. Galerije postoje, muzeji se rekonstruišu... I držimo pesnice da to bude bez zastoja, što pre, jer su nam muzeji potrebni na mnogo načina. A što se tiče kolekcionara, barem kolekcionara aktuelne umetničke produkcije, njih nema mnogo, ali među njima ima zaista istinskih poznavalaca, ljudi kojima ne nedostaje strast, a sa promenama u društvu polako se pojavljuju i kolekcionari kakvih nije do sada bilo kod nas – korporativni kolekcionari, velike svetske i domaće firme koje su shvatile da je za dijalog sa savremenim konzumentom poželjno imati i ambijent u kojem postoji savremena umetnost. Suma sumarum: manje gunđati – više raditi. I više misliti.

Mladi umetnici?
- U generaciji mojih nekadašnjih studenata ima i onih čija imena znače mnogo više na ozbiljnoj svetskoj sceni nego ovde. To, da budem sasvim iskren, daje smisao mom poslu. Oni su, njih nekoliko, to što su uradili, uradili zahvaljujući svojoj sopstvenoj motivisanosti, talentu, marljivosti. I ukoliko sam na tom putu dao barem neki suvisao savet – dobro je. U svakom slučaju meni je imponovalo što sam imao priliku da sarađujem sa tim ljudima koji su danas važni umetnici u svetskim okvirima.


Hvala lave!!!


Tekst: Dragan Kljajić 
Foto: Marko Risović

Božić Mir Božji, Hristos se rodi

Klaberi, šta smo beše slušali 2008? Pregled klupske godine

Pozovite 008 za robota i super-anti-heroja Neke filmove ostavljamo u 2008, neke nosimo dalje...

Modni trenuci u 2008. Putovanja u prošlost i budućnost

Koncertna 2008. Tereza Salgejro, Mariza, Tomi Emanuel, Džon Meklaflin, The Tiger Lillies, Return to Forever...

Sakis Rouvas Zgodni Grk za kojim uzdišu mnoge devojke

Kuda za Novu godinu? Svake godine sve teže pitanje...

Godina medicinskih posustajanja Ako želite da dopunite listu novogodišnjih planova za 2009, možda biste mogli da uključite odluku da se bolje brinete o sopstvenom zdravlju.

Kako nam je bilo u 2008. Sportska, filmska, muzička, modna ...baj baj do 2009.

Publika i mašta obeležili 2008. u kulturi Po ćemu ćemo pamtiti 2008. godinu?

Godina sporta Teniski uspesi obeležili ovu godinu

Kultura budućnosti U Beograd doletela ptica što voli da jede limenke

Kupaca će poželeti radnje  Potrošači u poslednji čas kupuju praznične poklone u SAD i tako koriste ogromne popuste kojima prodavci očajnički pokušavaju da ostvare prihod.

Lik sa novčanice Đorđe Vajfert prvi vlasnik koncesije borskog rudnika

Krugolinin Disruption Dodeljeno priznanje marketinške agencije “LunaTBWA”

Svetska kriza i prostitutke u Srednjoj Evropi Varšava, Beta, specijalno za "Nadlanu"

INTERVJU: Boban Petrović Ponovo će moći da se živi od muzike

Novi časopis TFT Prvo broj časopisa posevećenog teatru, filmu, televiziji ...

Znate ko se vratio? Mit noćnog života prestonice!

Milorad Čavić: Novi rekordi u 2009! Na nedavno završenom evropskom prvenstvu u Rijeci u malim bazenima Milorad Čavić je osvojio dve medalje za Srbiju Milorad Čavić ponovo evropski šampion!