Pocetak 2009. godine neobavezan… skoro bezvezan...

Glamurozne proslave, kakvih se kroz maglu secam, vise ne postoje. Ono sto danas puno kosta je totalna bljuzga.. a opet, gde nema para nema ni stardust-a… Nije to do para, nego nema faca...ne zadrzavaju se na ovoj nasoj vetrometini. Sad si faca ako odes.. iz’em ti vremena…

Proslave po trgovima smo, ne razmisljajuci, preuzeli od sveta koji zivi u toplijim krajevima. Voleo bih da mi neko kaze jedan dobar razlog da na minus X stepeni satima dzonjam na ulici. Sa prozora stana gledao sam vatromet i secao se protivvazdusne iz devedes’ devete…
U nacelu, docek Nove Godine treba da bude pucka proslava...a ne tezga ili neciji koncert. Uloga pevaca je da nas zabave a ne da im zavidimo sto ih greju i debelo placaju, dok mi duvamo u pljosku i razmisljamo kako da se vratimo kuci.

Obzirom da ove godine razne obaveze nisu dozvolile celonocno slavlje (citaj jedenje, pijenje, tamburanje), po prvi put iskoristih priliku i, prilicno svez, odoh i na tzv. Ulicu otvorenog srca. Zeleo bih da od srca pohvalim akciju prodaje klovnovskih noseva u humanitarne svrhe… Razlozi su plemeniti, ulozena je zavidna energija a rezultat je, citam, povoljan. Dirljivo je bilo videti punu ulicu ljudi sa nosicima koji jednostavno mame osmehe! Sve bi bilo jos bolje da to nisu radili trapavi prodavci sa pokretima lenjivca. (vidi sliku)
Ova manifestacija, na televiziji, izgleda bogznakako sareno i veselo. Ustvari, sve je prilicno suplje, guzva je grozna, ljudi blago nervozni i smrznuti a desavanja svedena tek na par stvari… kol’ko kamerman moze u kadar da u’vati. Malo je to za toliko onoliki narod…

Kome je prethodno vece bilo do slavlja, taj je u to doba spavao. Citav teret je pao na nesto malo dece, kojima nije jasno sto su ih bunovni roditelji izveli na ‘ladno i zasto se svi guraju… i mnogo realno matorog sveta. Nimalo optimisticna slika, bojim se sve realnija. U punom sjaju se mogla videti endemska vrsta, beogradske lujke u kasnim pedesetim, u bundicama, jarko nasminkane i same ili sa kloniranim drugaricama, jos iz vremena “Kose”… takodje u bundicama, obicno kontra boje… U polutransu drze plasticne casice sa, nekad-bilo, grejanom rakijom i igraju na sve sto izlazi iz razglasa.
Puk je bio izlozen tipicnoj ponudi bizarnosti... Muzicari se mrznu ispred ateljea…prodaju se neki sapuncici, par jadnih cinija kiselog kupusa ispred “Srpske kafane”… Nekakvi odrpani vitezovi, trapavo se mlate laznim topuzima i sekirama po stitovima od sperploce… kakve to veze ima sa otvorenim srcem?
Paradni konj se po**rao nasred ulice, na zadovoljstvo psa koji se, sav srecan, konacno uvaljao u nesto toplo. Dear tourists, welcome to Serbia!

Ima par dana kako se moji taljigaju niz bugarske padine a ja, za to vreme, ne znam ni kad lezem ni kad ustajem, jedem sta stignem jer se svuda za nekim stolovima sedi. Sve mogu i nista ne moram. Jedan telefonski poziv u trenutku moze da mi promeni dnevni plan…
Sedim u toplini najlepseg officea na svetu i kao radim… ali sta se realno moze raditi oko nove, pa jos krizne 2009 godine? Iako ne moram ni da dodjem ipak sedim bar do tri popodne… pomalo zabrinjavajuce. Uvece pored komp-a pravim muziku s kojom pojma nemam sta cu. Lepo mi je…. i prazno…
Pomalo iznenadjen i zatecen, uvidjam da nakon toliko vremena provedenog u istom ritmu, moje zivotne navike apsolutno zavise od okoline … familije i posla. U blazenim trenucima samoce potpuno izgubim motiv i kompas.
Eto na cemu treba poraditi u ovoj godini!

Soundtrack: BON IVER - For Emma, Forever Agos (2007) Svakako!

...jos jedne godine…

Iracanin se proslavio simbolicnim atakom na velikog mudraca i sad prima milionske ponude da utopi svoje cipele. Dobio cak i bracne ponude. Milioni dolara za polovne gilje… materija se zestoko odvojila od informacije i sad svaka ima svoj put i svoju cenu. To i jeste predlozak ove krize…. Na koga kod nas mozes da bacis cipelu da zaradis makar za struju…?

U nekoj telefonskoj anketi mi postavili pitanje da ocenim rad skupstine i ja, zatecen, dadoh trojku. Jutros cujem da ce budzet, mozda, da se usvaja do oktobra… i pokajem se…

Direktor jedne javne ustanove vraca sve dopise koji nisu na cirilici. Sta reci…

Ministar i komandant se svadjaju po novinama. Ne pamtim da je to ikad bilo na dobro…

Papa proglasio gejeve za ekolosku katastrofu ljudskog roda. Lele! Udario tuk na luk…

Posla odavno nema a dogodine tek ima da ga nema…
Lizing firme pocele da lageruju polovnjake na svojim parkinzima uz senzacionalna snizenja… Sve po 18-20 ’iljada ojroa..navali narode!

Deda Mraz odavno vise nije tema ni za predskolski uzrast. Umesto njega, hiljade dedolikih polimer-bradonja po belom svetu pronose slavu Coca Cole. Ho-ho-hoooo!

Obecali proterivanje pusaca iz kafana, odmah po proslavi. Vid'la zaba da se konj potkiva...

Ionako, ne znam nikog ko se sprema za docek. Cak i oni koji ce negde da idu, podvlace to pod napomenu “rezervisali mi, ne znam gde...”

Soundtrack: BACK DOOR SLAM - Roll Away (2007)

Kraj godine… vreme svodjenja bilansa i podvlacenja raznih crta…
Nekad su se delile tzv trinaeste plate, sindikalne poslastice, plakete komore i sta ja znam sta jos.
Danas je sarada dobila vise profi look… Proglasavaju se naj brendovi, naj menadzeri, naj projekti…sevaju blicevi, puderi i sminka se razlivaju na sve strane…
Da bi se pravilo proglasenje najuspesnijih, potrebno je imati neku listu zaista - uspesnih. Nisam siguran da je ove godine kod nas bilo osnova da se time hvalimo.
Platis pet - dobi’sh sest… svi su se tome nadali. Puno se para slilo u bunare marketinga i promocije, sa nadom da ce “narod sve to pozlatiti”… i tako se, uz zalutale ogranke svetskih mastadont brendova, nakalemila i lista najboljih, domacih, samoproglasenih, brendica, podbrendica, ulicnih brendica, zelenih i nejakih…

Nismo morali da prisustvujemo ceremoniji proglasenja. Komotno smo, o odnosu snaga, mogli da se obavestimo u tzv. EPP terminima, dok gledamo utakmicu, ili dok sljokicaste voditeljke na roze ekranu puderisu nos.
U nacelu, mucninu u stomaku mi izazivaju licni i korporativni brendovi u prevodu: “ne prodajem ono sto pravim, nego pravim sebe za prodaju”.
Daleko od ociju prosecnog TV gledaoca (citaj glasaca), trziste krije neumoljivu korekciju ove naglancane povrsine. Ako neki proizvod “pukne” na rafovima, to mozda moze da se pokrije uspehom nekog drugog uspelijeg artikla… ali ako tvoj korporativni logo ili licno ime “pukne”, onda je to mucna i prilicno konacna konstatacija.
Tesko ce cenjene titule pomoci najvecim korporativnim brendovima u generacijskoj misiji - da se dobro “udaju”, u situaciji kada im gotova roba i sirovine trunu u magacinima, placanja kasne a akcije se sunovracuju ispod nule.
Ostaje da vidimo koliko je sve traljavije poslovanje nasih brend-trend setera proizvod toliko najavljivane svetske krize, a koliko vracanje u realnost, spustanje na zemlju probusenih sarenih balona nase privrede. Ko prati berzu, vidi da se nisu bas svi sunovratili a cudno je da na listi najuspesnijih nekako nema tih cije se akcije jos uvek drze… Mislite o tome!

Ipak, jedno proglasenje me prijatno iznenadilo. Medju tri najbolja web portala, i to po oceni kolega novinara, svrstao se portal NaDlanu. Nisam bas u toku kakvi su drugi ali cinjenica da ovde objavljujem svoje zapise, svedoci o tome da mi je prilicno udobno i opusteno. Drago mi je da je jos neko prepoznao Dlan kao takav.
Cestitam!

Soundtrack: GREG HOWE - Sound Proof (2008)
Upravo slusam, svira pa ubija! Lici pomalo na Jeff Beck-a iz “Wired” faze… i jurca k’o DiMeola… i.. ma preslusajte sami!

Post o krizi imao je i volume 2. posto mi se sve to mota po glavi ovih dana... onda vidim da je mnogo ozbiljan i opsiran. Ko ce to da cita?… i sto uopste ja ronim po ekonomskim i politickim temama, k’o da mi od toga zavisi postavljenje u neku upravni odbor !?!

Idu praznici, kakvi takvi… daj da vidimo sa cime cemo tu da se nosimo…

Bila pre neko vece repriza neke emisije iz 2007, gde Mira Bobic kuva za Bregovica i pricaju. Breginu zvaku volim da slusam a i Mirinu zvaku, bogami, volim da … gledam..:)
Dakle, poceli oni pricu uz Moet&Chandon i duvan cvarke… Kad moze kavijar, mogu i duvan cvarci… fora je, zato ih i volim!
Brega prica i doliva, pa ovlas pokvasi usta a g-dja MB kuva… i zvekne casu u dva-tri gutljaja. Efekat se na njoj brzo video kroz pojacanu gestukulaciju, sarmantno zaplitanje jezikom.. a bogami i jedan poklopac je odleteo na patos. Sve se fino zavrsilo ali se jasno videla razlika u pristupu casici.

Da se razumemo, ko ne pije uopste, propusta mnogo lepih trenutaka.
Ko povremeno popije.. mnogo… propusti jos vise.
Ima onih koji mogu da popiju mnogo a piju i stalno. Reklo bi se, blago njima!
Al’ postoji kvaka – oni nece dugo.

Ne pijem puno, al’ drzim tempo. Ne treba mi, ni specijalno pice, ni specijalan trenutak. Vazno je da sam dobre volje. Kad sam neraspolozen ne mogu da pijem. I jos je vazno da nemam nista da radim, jer posle pica ‘ocu udarim po primenjenoj filozofiji a tu od posla nema nista.

Izgradio sam, vremenom, i stav pri izboru flasa. Pivo, na primer, vise ne stavljam u usta. Sto se popilo, popilo se. Zaobilazim litarske flase industrijskih stonih vina. Strah me i od domacih pica, ako bas ne znam ko ih je pravio. Mada, tu sam spreman da se upustim u rizik, narocito ako je neka, plemenito mirisljava, domacinska mucenica u pitanju. Sve drugo moze.

Mi, amaterski muzikanti, imamo i neku vrstu alko-firewall-a.
Dok drugi piju, mi tamburamo. Dok oni muvaju drugar’ce, mi opet tamburamo. Neko mora da pravi zvucnu kulisu… jer zvake pijanih svalera grozno zvone u tisini. Ova okolnost spasava nase jetre, arterije.. a bogami i brakove.

Uvek me namuce ljudi kad krenu da se hvale otpornoscu na pice. “Da sednemo, da te napijem!” Nemoj molim te! Platim ti pice i man’me se! Umem ja to i sam… polako…
Aj’.. stin ygeia mas! (znam da kazem, al’ ne znam dal’ sam dobro napisao, uvek mi odnesu beleske sa pikslama)

Soundtrack: RYAN McGARVEY - Forward In Reverse (2007)

Ovih dana, po medijima, ubise vestima o razarajucem ucinku globalne krize kod nas. Zapenili, kako leciti posledice necega sto jos nije ni doslo. Licitiraju.. kad je najgore da dobijemo otkaz, kako pomagati psihi otpustenih, sta cemo da jedemo, gde ce svi da pobegnu?.. Cemu sluzi javni mazohizam? Ko i zasto ovako nateze mocne poluge medija i propagande?!? Posle pticjeg gripa, evo sad i finansijske krize, da drhtimo mi koji smo isli na posao uz sirene i cekali vesti sa bezizglednih frontova.
Da vas obradujem, globalna kriza do nas, u pravom smislu i punoj snazi, jos nije dosla. Kako stvari stoje, neki eho cemo, naravno, osetiti. Najave vec stizu, u vidu preventivnog otpustanja, mocnog izgovora za izbegavanje datih obecanja ili neplacanje obaveza… Dugogodisnja zjapeca rupa u sidikalnoj regulativi i delovanju, guta sve koji su ikako nazuljali poslodavca.

Centar tornada, mogao bi da omasi nas, ugnjavljene decenijskom socijalnom golgotom.. ali i ne mora…Ima tu i potrebe za nasim angazovanjem.
Famozna kriza gadja prvo krupne sisteme, koji su se “otvorili” u finansijsko-marketinsko-spekulatskoj sferi. Nasi tajkuni dotle tesko da su stigli. Akcije njihovih firmi nece pasti na svetskim berzama, jer ih tamo nije ni bilo. Domace su ionako bile prenaduvane pa je pad priblizavanje realnosti. Isto vazi i za kurs, koga smo branili, izmedju ostalog, ino-donacijama i investicijama, ponekad u najavi. One sada zastaju ili izostaju, pa sa zebnjom cekamo novu ravnotezu.
Kod nas “pucaju” oni koji su svoje projekte pumpali propagandno-virtuelno, beraci gradjevinskog kajmaka ili oni koji su se spremili da uvale, pozajmljenim ili sopstvenim parama usminkane fabrike, tek odmakle od manufakture. Njima visi prizeljkivani dobitak.
Nije to velika kinta… iz ko zna cijeg ratnog profita. Veca steta je odlaganje dolaska investitora, koji najpre treba da se snadju u ino-finansijskom haosu i obezbede prave pare. Na banke i fondove, koji su ih pomogli u kupovinama po banana-teritorijama, sad ne mogu da se oslone.

Postoji li tu druga strana? Da vidimo…
Pare ne trpe zastoj. Ako kapitalista, u opstoj zbrci, naplati svojih 100 (miliona?) dolara, gde ce s' njima? Strani finansijski sistemi nervozno drhte. Ovim nasima je dobro doslo treniranje strogoce od strane drzave koja, jos uvek, zivi JezdoDafinski uzas. Te pare ovde, realno, imaju upotrebu… i za nas i za njih.
Prvo, kupice usred Evrope, takoreci badava, fabricice, prava na prirodne resurse, dobice koncesije.. Imace oko sebe narod koji ume da radi, besposlen je a radni sat mu je jeftin. Na raspolaganju mu stoje: razradjen plasman na exYu trzista od 20-ak miliona ljudi i, najvaznije, ulaz na mala vrata u Rusiju (to ionako nemamo moci da iskoristimo sami). Dodajmo masu javnih radova po infrastrukturno zapustenoj Srbiji. Dovoljno za organizovanje privrede srednjeg nivoa, sposobne da nahrani par miliona radno sposobnih i ostalih Srba.
Vise nego ikad, potrebna nam je organizacija i saradnja izmedju nas samih. Da sredimo zakone, definisemo potencijale, formiramo projekte i pred ljude i institucije izadjemo sa potpunom i sredjenom ponudom. Sto pre to bolje.
Ono sto nam sigurno ne treba su dezurni prozivaci, bukadzije i lovci na senzacije kojima nijedan ugovor sa strancima nije dovoljno dobar a svi potpisnici su za zatvor ili bar za skupstinsku kletvu. Oni koji znaju sta ne treba ali ne znaju kako treba. Profesionalni kritizeri u stranackim dresovima, diletanti sa agresijom medju zubima.
Treba delovati brzo i odlucno. Kao Rusi kod perestrojke, kao Kinezi kad su resili da skinu uniforme. Ako izuzmemo kriminalne radnje, oko svega drugog bi nam treba fleksibilnost. Tu je nase polje sire od drugih, vec vezanih kojekakvim aranzmanima. Treba poceti nesto, cak i manje dobro – bolje nego nikako!
I dobro paziti na lopove. Lokalni lopovi su sada opasniji od globalne krize!